Sanja je jako dobro opisala svoju prvu utrku na Japetić:

Jutros ničim izazvana krenula sam svojom
Ka Tim ekipom na Japetić…
Sretna , zadovoljna i pomalo iznenađena kada smo stigli do odredišta….
Moja prva ne znam kako da je nazovem utrka
je pre jaka riječ za to.
Krenula sam sretna puna entuzijazma , i nade da ću olako stići do cilja…
ŠUMSKA STAZA!!!!!!
Puna lišća i to skliskog???
Do sada sam trčala isključivo po cesti , dakle idila…mislim si…
Nije prošlo niti 💯 metara već cvilim , vičem
,,koliko još” ??. Ana gleda na sat i odgovara
pa prošli smo samo 300 metara…
Munje i gromovi me pogodiše.. Hrabro nastavljam dalje .Ana hvata svoj ritam i odlazi.
Ja polako, ostajem iza. Gledam oko mene
gole grane drveća i lišća , majko moja nigdje nikoga baš ,,uživam” ja volim šumu!!!!
Teškom mukom se uspinjem.Grebem , guram
idem dalje. Gledam lijevo , desno i hop !!
Nađem se na podu….sto mu gromova!!!
Kada bi mogla poželjeti bilo što od zlatne
ribice, što bih poželjela????
Polako se dižem i oprezno stanem na noge.
Stisnem zube i krenem dalje, naravno više nisam sigurna da li je to trčanje , hodanje ,
puzanje…ma što god bilo idem dalje…
Glavno je da se krećem.Kada ono na moje
opće veselje ugledam BRDO….
Veselim se brdu…halllooo!?!?
Trčim polako ali sigurno i dođem do kućice ,
ugledam Anu …i vićem ‘JEL TO TO ????
Mojoj sreći kraja nema .
Osjećam se zadovoljno na vrhu Japetića!!!!
P.S.vrijeme dolaska u ovom slučaju nije bitno.
Glavno da sam došla do željenog cilja!!!
💝💝💝💝💝💝
I opet se osjećam zadovoljno.!!

Da još samo nešto – Sanja će si kupiti sat!

Mislim da bi i ostale članice škole trčanja  imale štošta reči – napisati o svom prvom usponu na Japetić!